STALJIN: Nikada nas Zapad neće ostaviti na miru, ratovat će protiv nas i ako ne bude rata

“LIZALICA ZA CHURCHILLA” – ČETVRTI ODLOMAK IZ DRAME “DRUGAČIJI TITO” KOJA IZLAZI IZ TISKA

Razgovaraju: prvo Staljin i oficirka sovjetske tajne službe, a potom – Staljin i Tito.

“Lizalica za Churchilla”

STALJIN: Što je u tajnim fusnotama?

Oficirka: Njihovi stručnjaci se slažu u sljedećem: čitava Europa je mnogo razorena, ali Njemačka, taj njihov dio, spržen, sprženo je sve. Oni predviđaju da će to na nešto ličiti tek za tridesetak godina. Da bi nešto tamo napravili, treba neko platiti. Ali, to Amerikanci neće ni da čuju – za sada neće dati ni kredit, čak. Opet, tu su i oni ostali, traže i oni. Zato Amerikanci kažu, ako damo Švabama, morat ćemo onda svima. A da im se ta investicija vrati za 50 godina, toliko im se ne čeka, pa je tu zapelo. Oko davanja para uvijek zapinje.

STALJIN: Znači, opet Njemačka problem.

Oficirka: Da. Treba se još vratiti u tu ruševinu više od dva milijuna zarobljenih Nijemaca. Ne znaju što će s njima. Toliki ljudi bez posla na jednom mjestu.

STALJIN: Znači, oni vise. Pretpostavljam, Churchill zna što bi s njima.

Oficirka: Njegova je ideja, da ih sakupe u Turskoj, naoružaju i ubace nama, preko Krima, ili Crnog Mora. Plan je i da usput bace najmanje dvije atomske bombe, na Donjeck i Staljingrad, i tako bi počeli, s južne strane, sa Kavkaza.

STALJIN: Da, tako bi ušli … Razlog bi već našli. Uf: Švabo. Kažeš mu, idi. On ide. Posluša naređenje. Puška mu ni ne treba, kad ih već toliko ima. Pa još i ta bomba … i tako, Švaba ste ratosiljao, a bogme i nas …

Oficirka: Nas?

STALJIN: Nas, nas stojimo jako loše. Ma što stojimo, ležimo od kraja rata. Zemlja je srušena. Sve što vrijedi – polupano odavno. Najbolji ljudi izginuli. Koliko ranjenih, invalida, i svi gladni. Ni prije rata nisu bili siti. I s tim da ratujemo, ne, to ne možemo. I sa mnogo slabijim, ne bismo dobro prošli. A još i ta bomba, mi je i nemamo. Ima da nas zbriše i ovo malo što je od nas preostalo.

(Oboje prave malu pauzu.)

STALJIN: Već dugo je ovo meni pred očima. Znao sam ja da oni nešto smišljaju. Loše je, vidim, ali da ne bude još gore. I sad, čujem ovo što sam čuo. Vjerujte mi, čitav rat je prošao. Nikad se nisam ni najmanje bojao da ga nećemo dobiti, ali sad kad sam ovo čuo, ne da se bojim, nego me jeza. Strah me jer znam da smo iscrpljeni. Iscrpljeni smo jako i nismo za rat. Očekivao sam to od njih. Predosjećao neko vrijeme. Onda i ta bomba, atomarka, mnogo je i ona skupa, ne mogu je lako bacati. Zato sam dugo razbijao glavu, kako postupiti, što učiniti?

Zaključih da ipak – imamo vremena, barem pola godine, godinu. Dok se oni organiziraju, dok pripreme javnost, imaju oni tamo pored parlamenta, i to njihovo javno mnijenje, ta javnost, mediji, tisak, i šta sve ne, da ne nabrajam, dok oni sve to skockaju, izgubit mnogo vremena, a dotad – i mi se trebamo na noge dočekati.

Mi trebamo da to u ovom trenutku nekako izbjegnuti, taj prvi udar, tu situaciju prebaciti na neku drugu stranu, dok ne budemo mogli uzvratiti. Eeeej, kako to ide. Onamo, u Jalti, nešto se dogovaramo, kao nešto planiramo o tom svjetskom miru, a ovamo, “zaklao pogrešnu svinju”. Nikad, nikad oni nas neće ostaviti na miru, taman i ako ne bude rata, opet će ratovati protiv nas.

Oficirka: Ratovati, u miru?

STALJIN: Prvo će podizati tu željeznu zavjesu koliko god budu mogli, da nas okruže, i tako ce uvijek da nam rovare i smještaju – da nam nikad ne daju mira … Može se ratovati i u miru … Kulturom, glazbom, ima načina.

Oficirka: Da, specijalni rat, svakako.

STALJIN: Oni će udariti – ali gdje? Sa istoka ne mogu nikako. Tu ste se prešli kod žutih. Sa zapada? Preko Njemačke – tu baš neće moći, tu je tvrdo. Poljska? Njih će samo da čačkati i isprobavati, znaju da bi ih mi brzo zgazili. Česi? Oni su nepouzdani, ali takvi ni njima ne trebaju. Mađari? E, preko njih bi nešto mogli … ta konjica iz Tunguzije voli biti gospoda … Rumunjska? Ne može odatle, nemaju odstupnicu … Bugari? Ni to neće moći, batko Bugarin će da im traži veliki račun, pa će i to da ispadne pogolema rabota.

Oficirka: Ali će svakako trebati da poture nekoga?

STALJIN: Hoće! A najbolje bi bilo, da im ga mi odaberemo? Evo ga Valter … On voli eksperimentirati, ionako stalno nešto izmišlja – pa neka ga, neka i on ratuje protiv nas s njima – sve tako specijalno! A, što kažete? (Staljin diže obrvu.)

Oficirka: Ah, da, znači, Valter bi bio lizalica … liči, doduše, malen … a dali će biti sladak?

STALJIN: Sladak? Englezi sve probavljaju, ne bojte se za to. Dobro će on doći Churchillu – uz tompus, taman toliko da se zanima … da da … Churchilla, lako je nešto reći, treba to i napraviti. Vidjet ćeš ti već da ćemo se mi i tebe sjetiti. Dobit ćeš i ti već uz svoj tompus i lizalicu, od nas, taman da se zanimaš. Bit će već nešto i za tebe.

(Staljin se namješta u stolici, oficirka gleda u papir ispred sebe. Mala pauza, Staljin pripaljuje malu lulicu i otpuše dim.)

STALJIN: Vi ne pušite? To vam je dobra navika.

Oficirka: Ne, pušim.

STALJIN: Pa gdje su vam cigarete, kada već pušite?

Oficirka: Nisam ponijela sa sobom, a malo sam se duže zadržala i tako …

(Staljin ustaje i odlazi do bifea, saginje se i otvara ga, vadi odatle nekoliko kutija i daje Oficirkama)

STALJIN: Evo.To je za vas. Uzmite, da imate.

(Oboje puše, Staljin lulu, oficirka cigaretu.)

STALJIN: Ha, duhan. Neki kažu, štetan je za zdravlje. Ali, što da im radim. Kome smeta, neka ga ostavi. Meni je duhan draga stvar. (Vuče lagano dim iz lulice, pravi male krugove.) Jeste li poslali nekoga po Valtera, Tita ili kako ga već zovu? Trebalo bi da je već ovdje.

(Lagano gleda na svoj ručni sat, pa uzdahne): Eee … Valtere .., mangupe, mangupe …

Oficirka (Gleda u papire): Hoćete od početka?

STALJIN: Kakvog početka? Ah, da, slušam vas …

Oficirka: U velikom ratu dva puta je odlikovan u Srbiji i u Rusiji, prije no što se kao predao nama. (Gleda po papirima) Poslan je u Sibir … poslije obrade, ističe se … baš se ističe … potom smo ga poslali u Španjolsku. (Diže obrve) … Ovo je ovdje čudno – plaća francuskoj policiji prebacivanje naših boraca, a ipak nikad nema para. Toliki promet – i ništa ?!

STALJIN: Kako ništa? Trpao je on sve koliko je stigao u svoj džep, ali, toleriramo … E, Valter, Valter … To su znate, mangupi u našim redovima … I takvi nam trebaju u izgradnji socijalizma … Bolje da je kod nas nego kod drugih … naš mangup … Valter … Tko zna … Možda bude od njega kadar … a kadrovi … oni rješavaju sve …

Oficirka: Evo, stigao je, na ulazu je.

STALJIN: Dobro. Ponesite ove materijale, sve, dajte ih gdje treba. I karte sa stola, sve to ponesite. Neka na stolu ostanu samo ove pepeljare, votku, eno je, prebacite na sto, i te dvije čaše, tako. Čim ga uvedete, poslije pozdravljanja, idite. Zvat ću vas kada mi budete potrebni.

(Staljin ispraća oficirku, taman malo pogleda po prostoriji, oficirka se vraća, uvodi Tita. Na njemu je lijepa, nova uniforma. Nosi mali kovčeg.)

STALJIN: Joška, ​​zdravstvuj! (Pozdravljaju se. Staljin je opušten, Tito malo stegnut) Izvoli, sjedi. Kako si putovao?

TITO: Dobro. Vrlo dobro, druže Staljine.

STALJIN: Kako si, kako zdravlje?

TITO: Dobro, druže Staljine.

STALJIN: Kakvo je u državi stanje? Isto dobro?

TITO: Radimo, borimo se. Bilo je teško, ali sad, prošao rat, gradimo socijalizam …

STALJIN: Jeste li se konsolidirali?

TITO: Bilo je teškoća, ali računali smo s tim. Onda reakcija, i to rješavamo. Tu je i vaša bratska pomoć – idemo naprijed! Vaš drugarski pozdrav učvrstio je u nama vjeru da nismo zaboravljeni ni prepušteni sudbini.

Dozvolite mi da u prvom redu izrazim u ime Narodnooslobodilačke vojske i naroda Jugoslavije naše divljenje i čestitke … (Malo se nakašlje) … Mnogo je krupnih stvari i izazova je bilo raznih koje sam, srećom, ovaj, imao čast da rješavam vođen , navođen s vaše strane, uz kažem vašu veliku, bratsku pomoć … Trudit ću se da svom svojom snagom i ubuduće držim čvrsto u svojim djelima vaše misli i ideje, koje će i dalje u našim budućim pohodima da se vijore visoko kao slavna zastava novog doba !!

STALJIN: Odlično, samo tako. Gledaj, situacija se kod tebe popravlja, i to je dobro … upamti. Tek sad, s oslobođenjem, za nas nastaje posao i rad! … Mnogo je njih koji će nam se naći na putu, sve ćemo to trebati eliminirati, da ih se riješimo, bilo kako, njih treba nema! … Dobro, bit će vremena za to sve, nego da se vratimo na situaciju kod tebe. Što tu ima? … Kralj je eliminiran, eno ga kod Engleza. Te unutarnje reakcionare si pohapsio. Možda ima i kod tebe nešto tih kulaka i industrijalaca, ali to nije bitno. Lako ćeš to pozatvarati. Nema ih mnogo. Ah, lako je tebi. Mala država, mala briga! Nađe se tih problema, nije da nije, ali riješe se … Velika država, velika briga! I kad imaš jedan problem, ne možeš zaspati. Ma što jedan. I kad ih nema, ne valja, jer nikad ne znaš što će doći. Ali što (odmahne rukom za sebe) … Dakle, organizirati državu, za to imate sve uvjete, a tu je i naša bratska pomoć … Da, da, samo se sila poštuje … Zato, ne brini … I još jedno, da znaš … metkom se može ubiti čovjek, ali – riječ za sobom odvodi pukove. Ne samo pukovnije, nego i brigade, čitave armije za sobom vodi … upamti to.

TITO: Razumijem, druže Staljine !!

STALJIN: Vidiš, zato ovu pjesmicu svi kod tebe treba da znaju, a ti ćeš ih naučiti … Reći ćeš im … ko je bio ništa, taj će postati sve! Tako će posljednji biti prvi, a prvi – posljednji! … A!? … Nije li to genijalno, divno?

(Tito ga gleda i šuti, a Staljin nastavlja) … Ideološki rad je neprocjenjivo važan … Od svake se sitnice može napraviti problem, a od problema – sitnicu. Zato ni jedan društveni proces ne smijemo pustiti da teče sam. Da, ovo je jako bitno i važno, na ovome uvijek treba raditi, danonoćno … Nego, nešto sam htio da te priupitam. Ti si onda išao u Napulj da se vidiš s Churchillom. Možeš li se sjetiti teme o kojoj ste razgovarali?

TITO: U Napulju? Mogu.

STALJIN: Pa reci onda kad se sjećaš.

TITO: Prva je tema bila da ga odvratim od iskrcavanja na Jadranskoj obali. Bio je tvrd, ali sam uspio – po vašoj instrukciji. Zatim sam tražio pomoć u streljivu i sanitetu, pristao je. Pokušao sam da nam da i pomoć u zrakoplovstvu, ali o tome nije htio ni razgovarati. To su bile najvažnije teme.

STALJIN: Ima li još nešto? Bilo je prije par godina, znam, ako se sjećaš ….

TITO: A, da. Poslije te avijacije, da ga iskušam, tražio sam njegov stav o izbjegličkoj vladi u Londonu i kralju Petru. Tu mi je odgovorio diplomatski. Izbjegao se izjasniti. Ali o ovome smo pričali u četiri oka, to za kralja.

STALJIN: A, da, slušam.

TITO: Onda, dok smo se osvježavao, ponudio me tompusom. Novinari su bili baš daleko. Pred konferenciju, tu je pokušao biti duhovit oko tog tompusa, kao i komunisti to koriste i tako to. Prljavi engleski trikovi. To bi bilo sve što je bitno.

STALJIN: Slušaj, to tvoje mišljenje o trikovima, to zadrži za sebe.

(Tito se lecnu i ušuti. Staljin ga ni ne gleda, nego polako povlači iz lule. Tek tada ga pogleda, malko ispod oka.)

STALJIN: A da ti nije nudio poslije rata, onako u četiri oka, pola Jugoslavije? Jesi li to zaboravio?

TITO: Da, nudio je.

STALJIN: I što si mu ti onda na to odgovorio, ako nisi dosad i to zaboravio?

TITO: Rekao sam … da ću razmisliti. Ali računam – što meni taj Englez nuditi? Pomučit ću se, izdržat ću, i imat ću čitavu zemlju. Što da mi on nudi samo polovicu, kako je rekao da je dogovoreno u Jalti. Pošto od vas nisam čuo ni da se priča o tome, nisam ni smatrao da je to imalo ozbiljno. Rekoh onda, pomučiću se, proći će rat.

STALJIN (nasmije se, malko raširi ruke): Fino! Ma šta fino, sjajno! Pomučit ću se i imati ću sve! Sjajno Valter, sjajno! Dobro si to uradio. Jako dobro. A te njegove ponude ne bi prošle ni kod neke tetke na pijaci, ha, ha. Pomučiću se, baš sjajno … (Gleda prema čaši koja je ispred Tita) … Slušaj, Valter, pa ti slabo piješ. Da te ponudim vodom? Da je voda dobra, žabe bi bile kao volovi. Zato uzmi ti malo ove moje percovke. To ti je votka sa ljutom papričicom. Strašno izgleda, ali tko želi umrijeti zdrav. (Piju votku, nazdravljaju.)

Gledaj, poslao sam po tebe ovaj tajni avion, jer sam za tebe pripremio jedan veliki zadatak. O tome ćeš već čuti poslije, imamo vremena … Prije nego što počnemo o tome, nešto ću malo još priupitati … Zašto si ti uopće poslat u Srbiju, po kom zadatku?

TITO: … Da budem na čelu pokreta otpora, da objedinim lijeve snage u ratu, pa poslije gradimo socijalizam i da ja budem na čelu obnove.

STALJIN: Dobro. To si napravio dobro i dalje tako radiš. Ali, vidiš, Valter, treba druže malo da imaš i sam te … drugarske – samokritike. To koferče koje stalno nosiš samo je za stani-pani. A ti si barem pet puta tijekom tih tamo tvojih ofanziva tražio evakuaciju. Ne ide to tako, znaš … eto, i sad ga nosiš. Kao da si trgovački putnik, tako to izgleda … Ti si sad predsjednik, šta će ti sad? Da se sad kod tebe počnu buniti i larmati, šta će ti to koferče? Da dođeš kod mene u Moskvu? Nisi ga za to dobio, burazeru moj, nego bi ti bolje onda bilo da s policijom rastjeruješ bandu. To ti više ne treba. Sad si glavni u državi. Pa ako imaš negdje nemire, sam to riješi. Što si zapržio, pokusaj. Imaš vlast. Ako te izbace, sam si kriv. Koferče ti tek onda neće pomoći.

(Tito gleda u pod, pa pored Staljina, pa u svoje ruke. Nigdje ne može zadržati pogled. Staljin ga ni ne gleda i nastavlja)

STALJIN: Dosta si zadataka do sad obavio bolje od ostalih, Valter … još si se u Moskvi isticao. Zato si i dobio onako odgovorno mjesto dok smo se borili u Španjolskoj. Odlično si to radio, to prebacivanje drugova koji su dolazili preko Francuske, ali …

(Staljin sa stola uzima papir, prstom prelazi po njemu, kao konobar kod zaboravljenog računa koji je preostao.)

STALJIN: Trebalo je dati nešto i francuskim carinicima, šefovima policijskim … Čudno, svi su tražili mnogo, više od ostalih.

(Tito se uhvatiti za stolicu, trzne se, ali ipak gleda u pravcu Staljina)

STALJIN: Sve se mislim, a da nisu računi malo, kako bi se reklo, napumpani? Što ovdje još ima? … Školjke u Antibu … kavijar i šampanjac u Mentonu … čak, i do Italije se, vidim, išlo, San Remo, dva dana, kratak izlet … Što ima u tom gradu, šta ljudi traže tamo, da ne gledaju kako se njišu palme?

(Lagano pogleda u Tita i nastavlja.)

Putuje se, jedu se školjke, a Kominterna to plaća? Može se, neće Staljin sve   saznati? Puno je računa, teško se snaći u njima, neće Staljin sve da gleda … A Staljin saznao? … Mućni malo glavom, Valter … Tako je moglo ranije! Neće moći više … Druga vremena dolaze. Neće više biti toga kao što je bilo u Španjolskoj. Gotovo je s tim. Tražit će se još i nešto više, a ne samo učiniti kako traži partijska direktiva. Zato, pamet u glavu, da ostane glava na ramenima.

(Staljin se blago iskezi i pogleda prema Titu, koji se blago drži za naslon stolice ali ipak gleda prema Staljinu)

STALJIN: Onda, i ta tvoja armija. Imaš više generala od mene. Praviš s njom parade svakih deset dana. Na svakoj paradi dodelis sebi viši čin. Prikoči Valter malo! Mada, znam da narod voli parade, ali, kažem ti, prikoči! Gledaj, ratovali smo, ginulo se mnogo. Sada i mi koji smo na čelu ove bitke za izgradnju socijalizma, žrtvujemo se i odričemo, danonoćno. I ne samo mi, nego svi u našem socijalističkom bloku. Žrtvovanje i odricanje. A meni javili da ti u Beogradu, pored svih obveza, tučeš samo konjak i viski. Zatim, tompus ne ispuštaš. Javljaju i da žene, čak ni generalice ne štediš. I njih napadaš! Što još … biljar, pa i klavir zasviraš! Dobro je malo se opustiti poslije obveza, državničkih obveza i problema, sastanaka, ali … tu ga malo pretjera, znaš!

TITO: Druže Staljine, ja … ja sam spreman … ovaj … u svakom trenutku stati pred sud naše partije. Hoću reći da ni u jednom trenutku ja ne bježim od odgovornosti …

STALJIN (Polako podiže obrve i pogleda malo iznenađen prema Titu): Stani Valter, stani! Ti mene uopće ne pratiš … Ti nisi ovdje na suđenju. Nemoj se pravdati. Nema za to razloga … Da sam htio nešto ti napraviti, mogao sam to učiniti u Beogradu. Ne bih slao avion po tebe … Opusti se … Nešto drugo je u pitanju. Stigao si ovdje tajnim letom. Znači nitko nikada, niti jedan jedini povjesničar neće čuti jedno slovo ovoga o čemu budemo ovdje razgovarali. Ovo što sam ti govorio, bilo je zato da ti ukažem na neke stvari … Znači, radi kako si radio i do sad, ali nemoj da se to baš toliko vidi. Da li me sad pratiš?

TITO: Da, druže Staljine, razumio sam.

STALJIN: Opusti se. Ustani.

(Tito ustaje, malko nesigurno, tako i gleda prema Staljinu.)

STALJIN: Otiđi do bifea i uzmi tu kutiju.

(Tito odlazi po kutiju, uzima je i gleda u Staljina, ne zna što bi s njom)

STALJIN: Što me gledaš? Nije bomba unutra. Otvoreno.

(Tito otvara kutiju i čudi se.)

STALJIN: To su ti kubanske cigare. Znam da ih voliš, pa sam pripremio poklon za tebe. Sada zapali ako hoćeš i sjedi. Slušaj dalje što trebaš raditi …
 
(fakti.org/uredio:NSP)